Zlatiborski turizam kroz vekove

ISTORIJA ZLATIBORSKOG TURIZMA – OD KRALJEVE VODE DO ZLATIBORA

Razvoj turizma na Zlatiboru predstavlja viševekovni proces, pun uspona i padova, tokom koga su priroda i ljudi, svako na njima svojstven način, glačali i za buduća pokolenja ostavili jedno divno i nikad do kraja dokučeno turističko zdanje. Opšta konstanta turističkog razvoja sastojala se u tome da je priroda uvek bila brža, darežljivija i dalekovidija, dok su ljudi uvek zaostajali, sa mukom se trudeći da isprate i dosegnu fantastične domete ovdašnje prirode, da njome ovladaju i učine je dostupnom najširem krugu posetilaca. Ta trka između prirode i ovdašnjih ljudi traje do današnjih dana, pri čemu sa ponosom možemo da istaknemo da rastojanje i zaostatak nikad nisu bili manji, te da je Zlatibor konačno dobio sve obrise modernog turističkog centra. Ipak, hajde da se podsetimo kako je sve počelo!

Prirodne lepote i lekovitost nisu jedine vrednosti koje su proslavile najlepšu i najzdraviju srpsku planinu, vekovima se njeno ime, po balkanskim kasabama, evropskim gradovima i primorskim trgovima, izgovaralo sa poštovanjem i dužnim uvažavanjem. Zahvaljujući autentičnim proizvodima sa ovog podneblja, Zlatibor je vekovima imao čvrste i sigurne odnose sa gradskim sredinama od srednje Evrope do Jadranskog mora. Kroz čitav srednji vek, kao i u nemirnim vremenima turske vladavine trgovci primorskih gradova, posebno Dubrovnika i Kotora, održavaju žive ekonomske veze sa Rujnom, kako se u to vreme zvao Zlatibor. Zlatiborci su na najčuvenije evropske tržnice iznosili proizvode poput vune, kože, meda, katrana, luča i drvenih sudova.

Zdravstveni potencijal Zlatibora i dobrobiti boravka na njemu, poznati su ljudima vekovima unazad. Ipak, kao jedan istorijski kuriozitet i kamen temeljac prapočetaka turizma na Zlatoru, uzima se poseta bogatog sarajevskog trgovca hadži Nikole Selaka. Naime, ovaj imućni pripadnik sarajevske aristokratije je 1750. godine sagradio kolibu na Vodicama, danas prelepom vikend-naselju uz obalu Crnog Rzava. Istorijski podaci govore da je hadži Nikola Selak narednih sedam godina boravio u svojoj kolibi odmarajući dušu i telo u lepotama Tornika, Čavlovca, Murtenice i Crnog Rzava. Trebalo je da prođe čitav vek da bi njegovim stopama najpre krenuli srpski kneževi, kraljevi i ostali pripadnici srpske aristokratije, a kasnije i običan, manje imućan svet.

Tokom turske vladavine zlatiborske suvati i pašnjaci su bile u posedu bogatih užičkih, pribojskih i novovaroških begova. Hadži Jusuf Hadžiavdić je na Belim vodama, jednom od zlatiborskih naselja, sagradio veliki čardak u kome je sa hanumom i decom provodio leta. Slične drvene građevine su se mogle videti i na suvatima Jusuf bega, Muhameda Praša i drugih bogatih Turaka.

KLUPKO SE ZAKOTRLJALO – VAZDUŠNA BANJA VIDA BOLESTI

Posle oslobođenja Srbije planina menja klijentelu, umesto begova i hadžija ovde se odmaraju začetnici mlade srpske buržoazije. Postoje podaci da je na njemu letovao i knez Miloš Obrenović dolazeći u posetu svome prijatelju serdaru Jovanu Mićiću, koji je na Kulaševcu, mestu gde se danas nalazi čuvena Kraljeva česma, imao svoj letnjikovac. Pretpostavljamo da knez Miloš nije na Zlatibor dolazio samo radi odmora i zdravlja, već i nošen željom da obiđe krajeve gde je za vreme Prvog srpskog ustanka bio komadant ustaničkih snaga, kao i da u selu Dobroselici poseti Aksa Ječmenicu kod koga je pred ustanak kao dečak služio nekoliko godina.

Na prelazu između 19. u 20. vek letovanje na Zlatiboru bila je privilegija porodica bogatih užičkih trgovaca, koji su posedovali suvati ili ih uzimali u zakup od države. Damnjan Orlović, Đorđe Kukoljac, Joco Gmizović, Miloš Petaković, Raco Đerasimović i drugi, pored koliba za čobane, obavezno su pravili i brvnare u koje su preko leta izvodili svoje porodice. Za decu je prostrana visoravan bila pravi raj u odnosu na prašnjave i prljave užičke ulice. Ustajala su u cik zore da sa Čigote vide izlazak sunca, ručavala pored izvora hladne planinske vode, jurila po proplancima gde su se mešali mirisi borovine i narcisa, spavala u kolibama od lučevih brvana. Kada su se početkom septembra vraćala u grad na Đetinji, osvežena i preplanula od planinskog sunca, dočekivana su sa zavišću od svojih sugrađana, koji su boravak na Zlatiboru smatrali luksuzom i modom.

Drugu grupu gostiju koja je pohodila Zlatibor činili su ljudi oboleli od teške, opake i pre svega zarazne bolesti tuberkuloze, u narodu poznate i kao sušica. Oni su u Zlatiboru videli spas zbog čistog vazduha, potpunog mira, mirisnih livada i borovih šuma kroz koje bi šetali gotovo čitav dan, dok ima je hladna i čista planinska voda otvarala apetit, tako da su potrošenu energiju vraćali uz pomoć zlatiborskih specijaliteta. Planina je mnoge izlečila, a mnogima je produžila život za koju godinu.

Međutim, posle uživanja u blagodetima koje može pružiti letnji dan na čistom zlatiborskom vazduhu, bolesnici su se uveče suočavali sa velikim problemima. Naime, u samom Zlatiboru nije bilo nikakve kuće niti građevine gde bi se moglo prenoćiti i skloniti od kiše, pa su bolesnici morali da pešače po čitav sat do Čajetine, najbližeg mesta gde bi mogli pronaći smeštaj. Pored toga, veliki problem je predstavljala i ishrana jer na samom Zlatiboru nije bilo niti jednog restorana, tako da su gosti morali da sa sobom ponesu nešto za jelo.

Planina se pročula kao dobra vidarka. Izlečila je mnoge bolesnike, ojačala iznurena tela i probudila nadu u ozdravljenje. Stoga, krajem 19. veka počinje sistemska kampanja štampe, raznih društava i istaknutih pojedinaca, kojima je planina pomogla, da se na njoj izgrade ugostiteljski i turistički objekti i počne stvaranje modernog zdravstvenog i turističkog centra.

POSETA KRALJA – UGAONI KAMEN ZLATIBORSKOG TURIZMA

Obudovica je bila najveća i najbolja suvat na kojoj je godišnje tovljeno preko 200 volova. To je ujedno bio i najlepši krajolik zlatiborske visoravni. Prostirala se sa obe strane istoimene rečice čije su vode napajale bujne i sočne ispaše i služile kao pojila za stoku. Čitav dekor upotpunjavali su pošumljeni brežuljak za plandovanje goveda i najbolji planinski izvor – Kulaševac.

Prekretnicu u razvoju zlatiborskog turizma predstavlja 1893. godina, kada se igrom slučaja na Zlatiboru našlo nekoliko najznačajnijih srpskih državnika i političara toga vremena. Na Kulaševac je stigao srpski suveren Aleksandar I Obrenović, a u Ribnici letuje bivši predsednik Narodne skupštine Aleksa Popović i bivši ministar Ljuba Kovačević. Toga leta locirana su dva najznačajnija turistička naselja, i na njima podignuti prvi objekti, što je bio dovoljan razlog da se ta godina uzme kao početak organizovanog turističkog razvoja.

Dana 20. Avgusta 1893. godine na Kulaševcu je sve bilo u znaku dočeka kralja Aleksandra I Obrenovića. Iznad izvora je podignut, divno okićen paviljon, gde će biti priređen ručak. Po nekom starom običaju od ranog jutra okretao se vo na ražnju u kome je bilo jagnje, u jagnjetu kokoška, a u kokoški jaje. Iz svih zlatiborskih sela pristizali su dostojanstveni gorštaci u najsvečanijoj narodnoj nošnji. To za njih nije bio običan vašar ili sabor, toga dana im se pružila prilika da uživo vide kralja Srbije, prilika koja se možda jednom pruža u životu.

Kraljev dolazak na Kulaševac najavili su plutoni iz prangija, a zatim je usledila bura oduševljenja nepregledne mase koja se probijala prema fijakerima kličući „živeo“. Posle prisnih i srdačnih razgovora sa meštanima i razgledanja okoline, kralj je otišao na ručak. Zdravicu mu je uputio predsednik čajetinske opštine, Petar S. Mićić, u kojoj je veličao kraljevo delo od 1. aprila 1893. godine kojim je preuzeo vlast od namesnika. U ime Zlatiboraca zamoljen je da Kulaševac dobije novo ime Kraljeva Voda, kako bi ovaj nepresušan izvor bio večni spomen njegovog dolaska u ovaj kraj. Kralj se zahvalio na dirljivoj zdravici, na dočeku punom iskrene ljubavi i sa radošću prihvatio Mićićev predlog. Posle ručka je pohodio studenac i obećao da će, kao uspomenu na svoj dolazak na Zlatibor, sagraditi česmu o svom trošku.

Kralj Aleksandar je održao reč i poslao novac od koga je kaptiran izvor na Kulaševcu, podignuta veoma lepa i monumentalna česma i postavljena mermerna ploča sa natpisom: KRALJ ALEKSANDAR I 20. AVGUSTA 1893.

PRVI HOTELI I RESTORANI NA KRALJEVOJ VODI

Kad već na Kraljevoj Vodi nije mogao da nikne moderan sanatorijum, koji poduhvat je dugo pripreman i priželjkivan, a na kraju osujećen spletom neočekivanih političkih događaja, najpre Majskim prevratom, a par godina kasnije Prvim balkanskim ratom, to se ovdašnja politička i intelektualna elita morala zadovoljiti izgradnjom malih hotela i restorana. Uoči samog Prvog svetskog rata na Kraljevoj vodi sagrađen je moderan i za to vreme luksuzan hotel „Kraljeva Voda“, depadans „Čigota“ i pekara. Pomenuti turistički kompleks je posedovao ovalnu salu za ručavanje, veliku terasu i ukupno 29 ležaja. Hotel je za kratko vreme primao goste, jer je ubrzo izbio Prvi svetski rat.

Između ratova ugostiteljstvo je imalo dva različita perioda. Sve dok su se osećale ratne posledice i dugo putovalo lošom komunikacijom, potrebe su zadovoljavali neznatni predratni kapaciteti. Sa druge strane, prelomni momenat u razvoju bio je izgradnja savremene putne komunikacije Užice-Kraljeva Voda, kada je interesovanje turista premašilo smeštajne kapacitete hotela i vile „Čigota“. Zakupci su bili primorani da nekoliko godina za smeštaj gostiju koriste i zgradu žandarmerijske stanice. Otvaranje prema Užicu i Beogradu i sve veći interes za ovu srpsku planinu podstakli su gradnju novih smeštajnih kapaciteta. Oblasni odbor je 1929. godine obezbedio finansijska sredstva, sa kojima je podignuta vila „Beograd“ i kapaciteti povećani na ukupno 65 ležajeva.

Ugostiteljstvo je je u prvih deset godina imalo sezonski karakter. Svi lokali na Kraljevoj Vodi i Palisadu izdavani su pod zakup na javnim licitacijama, i to isključivo od 1. maja do 30. septembra. Poznato je da je inžinjer Sekula Knežević Čaldović, na suvati Saračevini, sagradio veoma lep restoran pod simboličnim nazivom „Zdravlje“. Do rata je dva puta dograđivan i adaptiran i oba puta menjao naziv. Prvo je to bila gostionica „Pariz“, a potom restoran „Švajcarija“. Kada je u prvoj fazi izgrađeno šest, a u drugoj još pet drvenih paviljona, gostima je omogućeno korišćenje kompletnog pansiona.

U ovom periodu podignuto je samo jedno odmaralište, Invalidski dom. Zahvaljujući užičkom advokatu, Veljku Kremiću, na osunčanom proplanku između Kraljeve Vode i Palisada, podignut je veliki i lep objekat sa kuhinjom, salom za ručavanje i dvadesetak soba sa ukupno 60 ležaja. Tu su preživali srpski ratnici vidali posledice rana i u hladovini borovine, za kafanskim stolom ili u dugim noćnim sedeljkama evocirali uspomene na strahote Mačkovog kamena, Šušnjara, Sive stene i Kajmakčalana.

LETNJIKOVCI I DRVENE KOLIBE – INTIMNIJE VARIJANTE ODMORA

Retki čardaci turskih begova po zlatiborskim suvatima i drveni konak rujanskog starešine kraj studenca Kulaševca, očuvani su skoro do kraja devetnaestog veka. Na Kraljevoj Vodi početkom 20. veka nalazile su se samo dve brvnare, u vlasništvu užičkog trgovca Ostoje Kneževića. Podignute su na suvati Saračevini, na mestu današnjeg hotela „Zelenkada“, a služile su za smeštaj čobana i letovanje gazdine porodice. Nešto kasnije, na suprotnoj strani Kraljeve česme, iznad današnjeg hotela „Dunav“, male letnjikovce od lučevih brvana sagradili su inžinjer Đorđe Jevtović i trgovci Raco Đerasimović, Toma Dragović i Ljubo Smiljanić. Do Prvog svetskog rata jedine zidane vile podigli su advokat Strahinja Popović i babica Milica Avramović.

Odbor okruga užičkog, koji je u to vreme upravljao Kraljevom Vodom, izradio je urbanistički plan shodno kome je obeleženo 50 placeva, površine između 5 i 10 ari. Placevi su bili namenjeni izgradnji privatnih vila i letnjikovaca. Da bi se izbegla gustina naselja, Odbor je prodavao svaki drugi plac. Projekte je odobravala tehnička služba i ukoliko ih prihvati trebalo je ispuniti sledeće uslove: graditi isključivo zidane objekte i završiti u roku od tri godine. Tako je Kraljeva Voda bila predodređena da postane elitno turističko naselje poput alpskih vazdušnih banja Švajcarse, Austrije i Italije.

Prvih posleratnih godina interesovanje za gradnju bilo je dosta slabo, a uzroke treba tražiti u još uvek prisutnim posledicama rata i lošem makadamskom putu Užice-Kraljeva Voda. Ni posle izgradnje savremene putne komunikacije 1927. godine interesovanje nije dostiglo onaj nivo koji su nadležni organi očekivali, što primećuje i dopisnik tadašnje „Pravde“. „Priroda, velika neimarka pružila je na Zlatiboru, kroz svoju božiju narav svu materinsku ljubav na čoveka, ali je čovečija ruka do sada malo stigla tomo šta da učini“. Intenzivnija gradnja je počela tek po završetku ekonomske krize, da bi kulminaciju dostigla pred Drugi svetski rat.

S obzirom da su vlasnici u većini slučajeva pripadali srednjim i višim slojevima građanskog društva, imali su mogućnosti da naprave dobre i lepe letnjikovce, slične onima iz poznatih mondenskih letovališta. Pred rat Kraljeva Voda je imala 21 objekat, od kojih je 16 pripadalo Užičanima.

GOSTI KRALJEVE VODE – OD INTELIGENCIJE DO KRUNISANIH GLAVA

U periodu između ratova Zlatibor posećuje jugoslovenska inteligencija i srednji i viši slojevi buržoazije. Ovde su se odmarali državnici, političari, fabrikanti, bankari, advokati, književnici, umetnici…. Selekciju gostiju izvršili su ugostiteljski objekti. U luksuznom hotelu „Kraljeva Voda“ pansion je iznosio 55, dok se u gostionicama i restoranima kretao oko 30 dinara. Na Kraljevoj Vodi su se družili političari Ljuba Davidović, Boža Maksimović, Anton Korošec, Milan Grol, Milan Protić, Dragiša Vasić, Ivan Ribar sa sinovima, književnik Branislav Nušić i karikaturista Pjer Križanić.

Poznato je da je Aleksandar I Karađorđević početkom juna 1934. godine dolazio na Zlatibor. Po svedočenjima savremenika, smisao putovanja je bila želja da osmotri najlepšu zlatiborsku suvat Jelje, koju je nameravao da kupi od užičke porodice Petaković i na njoj sagradi letnjikovac. Nažalost, posle samo četiri meseca je ubijen u Marselju. Na Zlatibor je dolazio tokom 1940. godine i mladi kralj Petar II Karađorđević. Maloletni kralj je tom prilikom kampovao sa drugovima nekoliko dana pored reke Crni Rzav na Vodicama.

Ovo je isečak iz istorije razvoja Kraljeve Vode, jednog od nekoliko turističkih naselja koja čine turističku mapu Zlatibora. S obzirom da, se geografski gledano, ovo naselje poklapa sa današnjim ušim turističkim centrom, kao i da je, simbolički gledano, ovde započet moderan zlatiborski turizam, to smo istraživanje zlatiborske turističke prošlosti odlučili da započnemo upravo na ovom mestu.

Autor: Ivan Ječmenica; izvori: „Zlatiborski turizam kroz vekove“ 2003. god. Milisav R. Đenić